Tihomir Tika Arsić, glumac i filmski producent govori za Pečat povodom teksta o “putujućem pozorištu” Borisa Tadića, objavljenom u prethodnom broju

Greškom smo vas u prošlom broju smestili uz glumce koji igraju na Tadićevim daskama. Kako je izgledalo jutro uz prvi broj Pečata?

Nije mi bilo prijatno. Činjenica da ja svojevoljno ne radim godinama, ili radim veoma selektivno, dovoljno govori o tome kako se ja osećam u pomenutom društvu. Na vas se ne ljutim zato što ste mi vi prijatelji, i navijam za ovaj časopis. Među članovima lutajućeg pozorišta Borisa Tadića ima i meni dragih ljudi, ali mislim da su glumci povodljiviji za svetlom reflektora od drugih ljudi. Za razliku od sportista i naučnika, glumci najbrže steknu pijačnu popularnost . Smatram da je to jedan od poslova gde se sa najmanje rada može doći do pijadestala sa kojeg gledaju na smrtnike. Ne treba glumcima zameriti, jer kod nas se pobeda teško nosi. Pobede teško nosimo, jer, prosto anatomski imamo kičmu koja je prilagođena da podnese poraz. Ipak, naš narod u svojoj bogatoj istoriji nije navikao samo na pobede, već i na poraze. Nisam imao strah da će me neko staviti zbog pogrešno objavljene fotografije u red sa njima, pre bi me smestili u kontekst sa Simpsonom nego sa Tadićem.

Ko Vas od članova “putujućeg pozorišta” najviše iritira?

Primera radi, jedna normalna i pristojna devojka, koja kao student druge godine akademije dobije nagradu za ulogu u “Petrijinom vencu”, i od nje postane Mirjana Karanović, koja onda pristane da igra u filmu “Grbavica”. Moram da kažem da bi moja deca trebalo da budu mnogo gladna da bih ja igrao u takvom filmu. Ne bih to mogao kao čovek koji je deo srpskog nacionalnog bića, a pogotovo ne ako znam da je film na taj način promovisan. Videli ste i kako Mira Banjac deli Srbiju. Neistomišljenicima se obraća kao građanima drugog reda, a njene smatra građanima prvog reda.

Kako se, po Vašem mišljenju, osećaju glumci koji su imenovani u tekstu “Ulizice s razlogom”? Naime, čini se da oni deluju jako ponosno, da se osećaju kao članovi neke nove elite.

Oni misle da su stalno negde gore, jer je pozorišna bina na visini u odnosu na publiku, pa tada i oni govore odozgo i misle da su kao takvi odabrani da služe jednoj ideiji, u ovom slučaju Tadićevoj, ideji navodnog prosperiteta Srbije kroz nemogući  i neprirodni brak sa Zapadom. Oni su regrutovani kao ljudi na pijadestalu za tu Tadićevu strategiju, kako bi povukli za sobom mase na koju imaju uticaj u tom svom ulizištvu i sprovođenju soroševskih ciljeva. …

više u novom broju magazina “Pečat”